life_without_lowe...

Owaj blog ce biti promenjen... u kompletnom smislu! tako da nadam se da cu se vratiti u formu. nije me bilo...uuxxx... od dawne 1926. =)).
nadam se da cemo se druziti ponowo...lowe ya!
p.s >>>>>>see you soon...

Ne znam shta osecam...ne znam shta da mislim...sve je prazno...nade nema..veru u ljubav sam izgubila...gubim svaki smisao smisao owog zivota...gubi se sve...nestaje u ponoru...gubi se....a ja stojim i posmatram to... i necu spreciti..ako pada..neka pada zauvek....

Odustajem...odustajem od tebe...odustajem od sebe..odustajem od svega....Ne zelim vishe da se borim...ne zelim..necu...nemam snage..ne mogu...Sada cu samo ici kroz zivot...bosa...kroz trnje...kroz siblje..zatvorenih ociju...nishta mi vise nije bitno..neka me ubiju,neka me bace u tamnicu...nista...nista na sta cu obratiti paznju...gotovo je...srce je mrtvo...sve je umrlo.....iscrpljena sam... nisi cenio moja osecanja..ko zna shta sada mislis...nisi cenio i to me boli..to me je ubilo...mislila sam..bicemo zajedno..bice sve super po prvi put u mom zivotu..ali ne..nije tako bilo...i nada je zauvek umrla..umrla....zajedno samnom....
Ali ZAUVEK cu PAMTITI tvoga oka sjaj,koji se u mojim ocima prelivao...tvoje crne pramenove kose...tvoj stisak ruke,kada smo se uopoznali i tvoj drhtavi glas kada si izgovorio svoje ime..i TVOJ OSMEX...osmex, koji je bio na tvom licu kad god sam te videla.......i zapamti zauvek zapamti da sam te ISKRENO WOLELA I DA CU ZAUVEK DA TE WOLIM! vise mi nije stalo...isrpljena sam...i pitam se...pitam se..da li ikada pomislis na mene....da li znas da postoji cura koja te woli.....
......a sada idem...ko zna gde...i ko zna kuda....
p.s forewer your sad_girl.....................

Jako je cudno kada covek za sebe misli da je jaka osoba...najjaca,i da moze izdrzati svaki bol,svaku krvavu suzu...svaku krvavu suzu,koja ostavlja oziljke,duboke i zauvek trajne....oziljke na licu svom.... i onda...onda shvati...shvati da je to bila samo farsa...da je ustvari slab...najslabiji na svetu! svaka suza pada niz lice i na kraju se skameni i udari jako...jako posred srca...i tu na tom najosetljivijem mestu ostavlja duboke...duboke rane...koje ce boleti zauvek...osim...osim kada jednog dana zaspi...zaspi zauvek... i tada ce biti najbezbolnije..boli vise nece biti...nikada...samo san i osecanje da vise nema straxa..straxa od ....od zivota...od ljubavi...nesrecne ljubavi..staxa od nicega....e tako se ja osecam..upravo sada..sada dok pisem.....i suza pada...idu jedna za drugom..sustizu se...i srce boli....jauce od boli...al ja tu nista ne mogu pomoci...tako je...i izgleda da ce uvek biti...nada ne postoji...nestala je...sada je samo prisutna ONA...ta prokleta BOL.....bol koja ubija!
ps. forewer your sad_girl

"Nije nam se dalo..nije dao Bog..sakrio nam trag ..milo moje..tudja sam odavno...ti si dugo s njom....
cutimo svoj bol oboje....sanjam te dok me ljubi,slutim korak tvoj..da li i ti mene potrazis u njoj...NADJITE MI DUSU KOJA BOL NE OSECA..PA DAJTE NJOJ EVO DAJTE NJOJ..ONO STO MENI PRIPADA NADJITE MI SUZE..DA SE NE OKAMENE....KAD NA MOJE SRCE PADNU DA NE ZABOLE!!!..."

Istina je....da ...josh uvek mislim na tebe.... kao i onog dana kada sam te prvi put videla ili bar primetila u toj masi...ogromnoj masi ljudi...izdvojio si se..bio si onaj...onaj kojeg je moje srce izabralo...ali je izgleda i omanulo..
ustvari nije omanulo..jer si ono sto nikad nisam ocekivala....neshto novo i pre neshto lepo...a sada....samo bol..bol koja me razdire... i ko zna koliko jos....
tesko je....najteze ...nikad nisam mislila da ce mi biti tako tesko vidjati te svakog dana..svaki Boziji dan...i da..bol je veca.....i veca.... a ja vise ne znam sa sobom kuda kako i zasto.... i ostajem tako sama u mraku i razmishljam o tebi,o sebi o zivotu o svemu..i pitam se...hocu li ikada ikada moci konacno biti srecnau ljubavi,ikada......razmishljam i tonem duboko,duboko u san.....i volela bih da se nikad...ali nikad vise ne probudim...jer ako te nemam i nisam sa tobom..cemu zivot..cemu?!...i zovem te...spasi me...samo ti to mozes...... pogledaj me...

"Prolazim zadnja wrata, da li to iko shvata...
izlaza nigde nema ...vreme stalo je..
zadnja rec za pricu nasu..
kap na punu casu..zelim da se prelije...
da mi srce potone....

Jos me svaki stih vraca TEBI...
jos ovaj dan ja kradem sebi...
nek je POSLEDNjI..nek je najduzi..."
nisam izlazila za wikend...i bio je to vikend pomalo dugacak i suvise bedan za mene...prvi od poslednjih da sam sve vreme mislila na njega....
kad se najmanje nadam doci ce? to mi pricali..ali eto doslo je ovo... i vise ne zelim da verujem u ljubav...ne zelim..:(
mislim da se opet vratim na one crne misli..al nemam ja hrabrosti za to...al ko zna...mozda mi se sve smuci....i onda desi... desi to shto mora...
joj meni nije poneka 'NEMOGUCA LJUBAV' meni je svaka takva!!!..i ne znam zasto...svaka...i vise mi je toga dosta...ne zelim da patim..ne mogu vishe...
ne mogu mu prici prva...on zna da mi se svidja...al ocito ne i ja njemu....uprkos onome shto je njegova frendica rekla,kao gleda me i dolazi ispred ucionice...ma daj..nije to tako..inace bi uradio neshto,ima moj broj zna gde sam..tako da je cinjenica da mu se ne svidjam...:(
i ne smem mu prici pitati ga ,da rascistim s ovim..jer je on to odavno uradio sa mnom..:(
svi mi to kazu al ne ne mogu...
a ja lepa?....slike su to samo...a i da jesam ,sigurno ne bih bila sama...iako sve moje imaju nekoga ko ih vole i koga vole..a ja sama... nije isto...i to samopouzdanje...nemam ga mnogo,cak shtavise mozda jedva...al opet..nije mi to bitno...ustvari ne bi mi bilo da imam nekoga pored sebe..da imam njega....:( kao shto nemam...:(
p.s forewer your sad_girl...

Ni sama ne znam kako je to bilo....Desilo se.... Naime bilo je davno... proslo je od tada nekih par meseci,pola godine....
Nisam ni slutila sta ce me snaci...nisam to zelela...jednostavno se dogodilo... da,bilo je tako... dosao je on...nov profesor... isprva mi je bio odbojan,i antipatican... svima se dopao,sve cure su se nalozile na njega..ali meni to nije bilo ni na kraj pameti... da cu ja...upravo ja jednog dana pokusati zbog iste osobe,sebi da oduzmem zivot... da, bilo je tako... postepeno sam nekako osecala nesto u sebi,i to nesto je bilo jako jako... i doslo je ... priznala sam sebi da sam se zaljubila u svog profesora.. kako je to odvratno priznati... na ekskurziji sam bila toliko ocajna da sam stajala pored prozora hotela,na 16 spratu i razmishljala o tome..." kako bi bilo da skocim sada?...da li bi me primetio?da definitivno bih mu tada pala za oko..."... i zelja je bila toliko jaka,da sam zelela popiti i tablete i zaspati jednom zauvek...exskurzija mi je bila pakao... haos u glavi,osecanja pobrkana...zelja za smrti jos veca! sve se mesalo..ali evo me danas ovde..pricam vam ovo,jer nisam to uradila...ni sama ne znam kako...spasilo me cudo,Bozije cudo...i prijatelji..valjda,nesvesno... hvala vam...svima vam hvala...da nije bilo vas,ne bih bila ovde i pricala ovo..ovu tajnu sto me izjada,tajnu koja ce zauvek ostaviti otiske na meni i u mom srcu,tajna koja me podseca na tu "nesudjenu ljubav"......


Ali vishe nije tako.....zelja je prestala.... nestala...ako nista drugo,bar na neko vreme... i drago mi je zbog toga...ali ... opet me ljubav steze,zice postaju prejake,ne mogu da dishem....
profesor je otisao,predaje drugim odeljenjima,a mi ga vidjamo ponekad i sve je super,osecam se normalno,kao da je to bila neka druga osoba,a ne ja...ja koja sam ga 'volela'....
i sada mi sve ostaje kao proslost,mracna..zbog koje ce mi mnogi zameriti... kajem se,mozda da sam bila jaca,kao sto nisam...mozda da je sve bilo drugacije..ne znam...sada sam tu i trudim se..ali ne znam jos koliko....

a sto se tice osobe kojoj je ovaj blog posvecen.... ja stvarno vise ne mogu,kako je to cudno,vidjati nekoga svaki dan,nekoga ko je u ucionici prekoputa tvoje,kada te njegovi frendovi zafrkavaju,a on...ne znam....danas je kazu kao "gledao me"... i cula sam od njegove drugarice kako ga moja drugarica ne zanima,i da ga ona stalno tera kao da budemo zajedno,on kaze da nece,a onda kako je rekla ona,stalno dolazi kod nje,kada prica s nekim iz mog odeljenja...
vise ne znam na cemu sam...srce polako puca..polako ali sigurno...bolno..i puno krvi sam izgubila...nevidljive krvi...krvi koja se nikad nece vratiti...i jos je gubim....tece...a ja sam umorna,umorna od njega,od ljubvi,od svega...i priznajem nisam neka cura,ne jure me decki,kao i sve ostale,dugo ga nisam ni sama imala, ali jednostavno samo zelim nekog pored mene,ko ce me voleti isto kao i ja njega...samo toliko...ali izgleda da je to mnogo i neostvarljivi za mene...a to je jedino shto zelim....jedino sto mi treba....
p.s forewer your sad_girl....

Dani prolaze.....ne znam gde sam...ne znam s kim sam....ne znam sta da ocekujem sutra kad ustanem,ne znam na sta da mislim kada uvece legnem u krevet..ne..ne zelim da mislim na tebe,jer znam da ti ne mislis na mene...ne zelim sebe da mucim vise...nije bilo to to i sada moram dalje... a ne mogu...stojim u mestu i posmatram ljude,dogadjaje oko sebe.... sve prolazi,vrti se oko mene,samo ti stojis tu,proganjas me...i ne pustas na miru.. svima su na licu osmesi...svi su srecni zadovoljni svojim zivotom.Ne bi trebalo da zavidim nekome,ali ... ne mogu,nemam ono sto bih zelela,stavise ne znam ni sta bih zelela,idem,svakog jutra ustajem i ne znam gde se nalazim,ne znam ko sam,i tako zarobljena izmedju snova i stvarnosti,pokusavam da te prebolim.. da te stavim kao uspomenu,jednu vise u ovoj kutiji mog srca... tu cuvam jos dosta toga,sto sam s teskom mukom zaboravila...i zelim da krenem dalje...ali kocis me...pusti me ...molim te..nemam vise snage da te drzim,tezak si...pretezak za mene...boli me...ne mogu..necu vise izdrzati....odlazi...preklinjem te.....
p.s forever your sad_girl......

Hwala ti...hvala ti shto si pomogao da izadjem iz tame..sto si ucinio da se ponovo smejem,sto si ucinio da ponovo budem srecna i osetim,ponovo kao pre,kao nekada ranije, kakvo je to osecanje...
Ucinio si to,a nisam ti trazila,nisam zelela,htela sam samo ostati tamo gde sam,plasila se ponovnog izlaska,izlaska u svet..svet pun tuge,crnila i boli. Ali ti si dosao,kao prolece,vratio boje u moj zivot,osvetlio ga i prosvetlio u svakom smislu.U svakom delu mog tela,osetlia sam srecu,kako mi telo uzdise od srece. I skakala sam,vristala,smejala se kao dete,kada dobije igracku,bio mi je dovoljan taj jedan tren,tren kada sam te upoznala,i shvatila da sam ustvari zaljubljena.
Ponovo....

Da...secam se...imao si prelepe oci,glas ti je podrhtavao,ne znam da li je to bilo od treme,ili pak od neceg drugog... i jos uvek osecam dodir tih mekanih ruku,koje si pruzio,rekavsi svoje ime... i da...nikada nikada necu zaboraviti tvoj osmeh,iskren,prelep,koji je u meni presekao one zice,zice koje su stezale moje srce,i bol je nestao... Taj osmex...osmeh koji mi je vratio srecu... Bila sam srecna,zavolela sam te... bar onoliko koliko sam mogla... mislila sam da si drugaciji... znala sam da jesi... taj pogled mi je pricao neshto,rekao mi je... ali nisam mogla da ga razumem.... da li je govorio da,ona je super,ili pak neshto sasvim razocaravajuce za mene...

Ali danas... da... kako je doslo tako se i vratilo.. toga sam se i plasila... zato nisam htela da te pustim da me izvuces iz kandzi tame... jer sam se plasila da kada ponovo ugledam sunce, da ako sledeci put ga neko zakloni,bice jako bolno... tako je i bilo..i evo jos boli... ponovo si to uradio kao i svi do sada... i nikada necu biti srecna.. uvek ce mi dati pa oduzeti to sunce,tu svetlost,koja mi je potrebna...potrebna za zivot... i zelim je..zelim da sam s tobom.. ovo sto osecam prema tebi je drugacije,nije kao pre... ali ti to izgleda nikad neces znati... samo me zanima cemu ta lazna nada,cemu?! pitam se sad i mucim danima,nocima ne spavam... razmisljam o tebi... gde si,sta radis,da li bar ponekad razmisljas o meni i o tome kako si jednoj curi,koja se iskreno zaljubila u tebe, dao laznu nadu, i odbacio... kao poslednju krpu...
p.s posveceno njemy....